Kada se spomene depresija, svi pomisle na tužnu osobu otupelog izraza, kojoj nije ni do čega, povučena je, i želela bi samo da prespava dan. I to je prilično tačna slika, obično je tako kad neko pati od depresije.
Ali sigurno znate i za one slučajeve kad čujete da je neko pokušao sebi da oduzme život ili čak uspeo u tome, a izgledao je normalno, kao da je sve u redu, “ko bi reko, ko bi pomislio”. Kad ga pitaš kako je, uvek kaže “super”, onako nasmejan, nikad nije kukao nit se kad žalio.
Kako je to moguće?
E, upravo to je ono što u psihijatriji zovemo maskirana depresija. Ni sam ne prepoznaješ da od nje patiš.
Često ljudi koji pate od ovog oblika depresije nisu svesni svog pravog problema. Čak i ako im neko ukaže na tu mogućnost, ne prihvataju je. Zato je ovo vrlo podmukao oblik depresije.
Njene žrtve najčešće pate od mnogih drugih smetnji, fizičkih i psihičkih, koje kao da im samo odvlače pažnju i prikrivaju pravi uzrok. Mogu imati nedefinisane bolove u telu, nepoznatog porekla, bolove u stomaku, leđima, česte glavobolje, smetnje sa disanjem, ili probleme sa srcem.
Kreću sa istraživanjem i ispitivanjem šta im je, idu od jednog do drugog lekara, podvrgavaju se najrazličitijim analizama i terapiji, ali njihove smetnje ostaju nerešene. Uzrok se nikako ne pronalazi.
Pacijent se može i lečiti od astme, povišenog pritiska, koječega na šta se sumnja, ali, pogađate – ne sasvim uspešno. Jer problem je skriven dublje, a fizičke smetnje zapravo su samo simptomi.
“Fizički je sve u redu, ne znamo šta Vam je,” sležu ramenima.
Čovek postaje još više zabrinut, ali još ni ne pomišlja da se okrene sebi i pogleda ka unutra.
Možda mu neko i natukne “To je sve na nervnoj bazi”, ali ovakve konstatacije kao da su prestale da znače išta drugo do “Ne zna se šta je.”
Duša je suptilna i tiha. Nije bučna kao telo, koje će nam odmah signalizirati bolom kad nešto nije u redu. Ako ne obratimo pažnju na bol, stupiće u štrajk, nastupiće bolest i onesposobiće nas sve dok mu se ne posvetimo.
Nasuprot tome, duša će ćutati, trpeti i patiti. Slaće nam suptilne signale poput nezadovoljstva i tuge. Čekaće da obratimo pažnju. Ali ako se to nikako ne dogodi, upotrebiće ozbiljnija upozorenja – pozvaće telo u pomoć i stvoriće se smetnje na fizičkom nivou, koje nećete moći da ignorišete.
“Ako mene nećeš da čuješ, telo ćeš morati”, poručuje Vam duša.
Maskirana depresija može biti “nasmejana.”
Takvi ljudi pate u sebi, dok u društvu nose masku veseljaka i uveseljavaju druge. Sećate se legendarnog glumca Robina Vilijamsa? Posle njegovog samoubistva, svet je saznao za ovaj oblik depresije.
Statistika kaže da, iako je među obolelima od depresije više žena nego muškaraca, veći je broj muškaraca koji počine suicid. Zašto? Jer nije muški plakati i kukati. “Da zatražiš pomoć? Svašta! Stisni zube, budi muško!” Dok žene manje oklevaju da zatraže pomoć, muškarcima generalno predstoji još dugačak put do prihvatanja da je normalno tražiti psihološku podršku.
Zato ne znači svako “super sam, sve je u redu” da je neko zaista dobro, niti nasmejana slika na Instagramu znači da je srećan. Ako Vam je stalo, iskreno pitajte, udubite se, gledajte u oči, slušajte. Zagrlite, ćutite zajedno, podržite. Nekada je malo iskrenog interesovanja dovoljno, i više znači od xy lajkova, površnih komentara i ćaskanja.
A ako ste Vi jedan od onih koji pate skriveni ispod svoje socijalne maske, kakva god ona bila, budite iskreni prema sebi. Sedite nasamo, pa iskreno porazgovarajte sa sobom, upitajte se za zdravlje i sreću. “Jesi li srećan?” pitajte sebe.
A onda, to što Vas glava boli već pola godine, ili Vam srce preskače, a doktori ne znaju šta je – biće Vam jasno – nije vreme za još jednu magnetnu rezonancu, još jedan EKG, još jednu laboratoriju. Možda je vreme da pregledate dušu. Prvo sami, kako umete, a onda je izvedite na šoljicu razgovora sa stručnjakom.
Maskirana depresija je opasnija od one očigledne samo dok se ne raskrinka i maska ne skine. Najvažnije je prepoznati primarni problem. Nadalje je itekako izlečiva, kao i svaka druga.
